Just me...
Takodje ste me pitali, odakle mi snaga, a odakle iskustvo....da bi shvatili, mislim da je najbolje da me upoznate...jer ovo sam ja.....nekad... Mislim da sam se sebi najvise divila kao osnovcu...mada po svemu sem po izgledu, najmanje sam podsecala na osnovca. Sve sam pratila u sve sam se razumela, u placene i neplacene racune, politiku, krizu, probleme... I dok su moji roditelji, iako intelektualci , svercovali da bi preziveli, ja sam pokusala da nadjem svoj izlaz. U petom razredu, shvatila sam da mozes da budes ili ovca ili vuk, odlucila sam se za ovo drugo. Pocela sam da se bavim sportom, postala veoma uspesna, i s vremena na vreme bezala sa ovih prostora da udahnem vazduh bez briga. Medalje su se nizale, kao i mrznja. Uskoro, u odeljenju u kome je bilo samo nekoliko decaka, postala sam predmet mrznje i zavisti. Spletkarenja su krenula jedno za drugim, prozivanja, maltretiranja....a mislim da niko ne moze da povredi, kao sto dete moze dete... Tada sam prvi put bila svesna da su zenske osobe cudna sorta, i da i pored svega muskarci su na ovaj ili onaj nacin ako ne iskreniji onda normalniji...bar su tada bili... ili je problem bio sto nas je mnogo bilo, i samo nekoliko decaka....pa je svaka od nas morala da se bori za svoju teritoriju... Tada mi je otac rekao, da se samo iza dobrog konja prasina dize, a ja sam se osecala kao da me je sam konj i pregazio...uvek nasmejana a u sebi se gusila od suza... Drug, drugarica, prijatelj a ponekad i neprijatelj, bili su mi jedino roditelji. Prvi put su postali moji neprijatelji, kada je pala ocena manja od 5, pri cemu mi je stavljen izbor ili ce biti popravljeno ili nema vise sporta. Oni su to tako zaista i mislili. I umesto da budu moja podrska, postali su moj kamen spoticanja. Vuk ili ovca? Vuk!- nocu sam ucila, danju isla u skolu i trenirala. Uspesi, padovi, pa opet uspesi....intervjui, tv...i polako poceli su da se javljaju novi ljudi nazovi ih "prijatelji". Tada mislim, niko sem mene nije zaista znao sta znaci biti prijatelj. Oni su bili sve samo ne to. I sada mislite sta zna jedna trinesto-cetrnestogodisnjakinja. Zna sve ono, sto treba da zivis iskreno, da zivis u pravim vrednostima. Zna sve ono sto kasnije zaboravimo sa svakim danom naseg odrastanja. Nekada mislim da sam bila mnoooogo pametnija tada nego sto sada jesam...ako ne to onda sam sigurna, da sam tada poslednji put zaista cenila prave stvari... pametna, lepa, zgodna, poznata....svi su hteli da budu deo njenog drustva...a ona.....ona je samo bila gladna podrske, i zeljna prijatelja...pravih...Svesna da ih necu naci u realnom zivotu, bar ne na nacin na koji znam, okrenula sam se internetu, i pocela da sticem virtuelna. Petak, ponoc je bilo moje vreme, kada dobro poznati nik krstari internetom. Niko mi nije verovao za godine svi bi mi vec tada dali bar 5 vise, tako da sam samo sa starijima i pricala... Nisam nikada pricala o svojim uspesima, vec o onome sto je u meni, sto niko zbog svega osatlog nije ni uspeo da vidi... bila sam potpuno iskrena i naterala i njih da i oni budu... ljudi su se otvarali, slusala sam zivotne price vec samo posle nekoliko redova ikuckanih na ekranu... ne mozete ni da zamislite kakve... bila sam kao psiholog, ljudi su me trazili na netu, jer su im prijatelji pricali o tamo nekoj "devojci"... sta sam im govorila? Sve ono sto svi znamo duboko u sebi, ali smo zaboravili, da li da ne bi bili povredjeni ili da ne bi bili pregazeni od onih koji gaze i preko mrtvih... bilo je smesno sto neka mala klinka uci starije o pravim vrednostima zivota, poput nekog gurua. Ali ni ne mozes da znas sta je u zivotu najbitnije, dok to ne izgubis... da li sreca ili nesreca, ja sam to "izgubila" i pre nego sto sam dobila... sve dok nisam upoznala njega...